WSWS : Srpskohrvatski

Kastroizam i politika sitno-bur�oaskog nacionalizma

Predavanje Bill Vann-a

Kastroizam je izvor velike konfuzije, kojoj je ne malim delom doprinela i pabloistička revizionistička tendencija koja se pojavila unutar Četvrte Internacionale. Pabloisti su, a neki i sada to čine, kastroizam predstavljali kao novi put u socijalizam, kao potvrdu da je moguće izvesti socijalističku revoluciju i stvoriti radničku dr�avu i bez svesnog uče�ća same radničke klase.

Predvođeni Josephom Hansenom u SAD i Ernestom Mandelom u Evropi, pabloistički revizionisti napustili su borbu za revolucionarno vođstvo unutar radničke klase, i istorijske zadatke proletarijata u zaostalim zemljama ustupili sitno-bur�oaskim nacionalistima.

Čineći to, pomogli su pripremi nekih od najstra�nijih poraza koje je radnička klasa pretrpela u drugoj polovini 20. veka.

Međunarodni Komitet Četvrte Internacionale vodio je nepomirljivu borbu protiv ovog gledi�ta, braneći i razvijajući time teorijska i politička oru�ja koja je marksizam iskovao tokom celog proteklog perioda. U sredi�tu te borbe bila su najsu�tinskija pitanja koja se odnose na zadatke marksista.

Na� pokret borio se protiv onih koji su marksizam videli samo kao sredstvo za otkrivanje, opisivanje i prilagođavanje pretpostavljeno nezaustavivim objektivnim procesima koji primoravaju druge snage, mimo radničke klase, da predvode borbu za socijalizam. On je branio shvatanje da je jedini put u socijalizam stvaranje revolucionarnih partija, oslonjenih na međunarodni proletarijat, u bespo�tednoj borbi protiv dominirajućih birokratija i sitno-bur�oaskih vođstava, bez obzira koliko se oni činili moćnim ili popularnim.

Baveći se kastroizmom 35 godina kasnije, imamo pravo da postavimo sledeća pitanja. Ko je bio u pravu u ovom sporu? Da li je kastroizam pru�io novi put u socijalizam ili se pokazao kao slepa ulica i klopka za radničku klasu? Kakve su bile posledice pabloističkog poricanja uloge radničke klase i njene svesne revolucionarne avangarde? Iskoristićemo priliku u ovom predavanju da preispitamo ova strate�ka iskustva i pouke koje iz njega proizilaze za pokret radničke klase.

Dobro mesto da započnemo na�u analizu su nedavne komemoracije koje su obele�ile 30. godi�njicu ubistva Ernesta "Če" Gevare, najpoznatijeg eksponenta i protagoniste perspektive gerilskog rata sa kojom se kastroizam identifikuje. Poslednjih meseci svedoci smo pravog o�ivljavanja Čea, iako na način koji ovaj gerilac rođen u Argentitni ne bi mogao da zamisli ni u najgorem ko�maru.

Če je postao predmet komercijalizacije na način koji se čini sasvim u neskladu sa njegovom radilkalnom reputacijom. Sam njegov imid� pretvoren je u robu. �vajcarski proizvođač satova Swatch iza�ao je sa novim modelom "revolucija", sa likom gerilca. Njegov lik se takođe koristi za reklamiranje skija, ukra�avanje omota rok CD-a i čak za prodaju piva.

U Argentini, vlada Karlosa Menema, miljenika Va�ingtona zbog njegovog zagrljaja sa IMF-om i odu�evljene podr�ke ratu u Persijskom zalivu, je čak izdala komemorativnu marku u čast Čea kao "velikog Argentinca".

Ni Kastrov re�im nije sedeo skr�tenih ruku. Nedavno je iz Bolivije dopremio na Kubu Gevarine posmrtne ostatke i ponovo ih sahranio uz pompu i ceremonije. Kubanska vlada je za strance eks-radikale organizovala Če ture i prodaju Če majica i ukrasa, obezbeđujući novi izvor deviza za krizom uzdrmanu kubansku ekonomiju.

�ta je to u Čeu �to ga čini tako pogodnim da bude pretvoren u bezopasnu, iako profitabilnu, ikonu? Kvaliteti koje navode njegovi obo�avaoci dobro su poznati. Fizička hrabrost, samopo�rtvovanost, asketizam, davanje �ivota za ideale. To sve mogu da budu osobine vredne po�tovanja. Bez sumnje, one predstavljaju o�tar kontrast vladajućoj dru�tvenoj etici po kojoj se vrednost čoveka meri veličinom njegovog portfelja akcija. Ali ti kvaliteti, sami po sebi, nisu ni na koji način indikatori političkog i klasnog karaktera onog koji ih poseduje. Verske sekte i čak fa�istički pokreti mogu se pohvaliti da su iznedrili mučenike sličnih kvaliteta u svojoj borbi za sasvim reakcionarne ciljeve.

Pa�ljiv pregled Gevarine karijere pokazuje da njegove političke koncepcije nisu imale ničeg zajedničkog sa marksizmom i da je čarobni �tapić oru�ane borbe i gerilskog rata sa kojim se poistovećuje bio fundamentalno neprijateljski nastrojen prema revolucionarnoj socijalističkoj borbi radničke klase.

U sred nedavnog o�ivljavanja Čeovog imid�a, pojavilo se i nekoliko novih biografija gerilskog lidera. One meksičkog autora Jorge Castanede i Amerikanca John Lee Andersona, iako ni u kom slučaju ne nude marksističku političku analizu, ipak pru�aju neke korisne uvide, kako u Gevarinu, tako i u putanju kubanske revolucije.

Ono �to jasno proizilazi iz detaljnog izlaganja Čeove karijere u ovim knjigama je neizmerna plitkoća i tragični rezultati njegove političke perspektive.

Pored ovih činjeničnih uvida, bilo je ponovnih poku�aja raznih sitno-bur�oaskih levih tendencija da Gevaru predstave kao revolucionarnog lidera i teoretičara čiji primer i koncepcije nastavljaju da pru�aju značajno nadahnuće za borbu protiv kapitalizma. Za razliku od biografa, ove grupe ne pru�aju nikakve sve�e uvide ili informacije. Oni kombinuju posustalu nostalgiju za slavnim danima radikalizma srednje klase sa onim �to se jedino mo�e opisati kao krivotvorenje Gevarinih stvarnih pogleda i njihovih političkih posledica.

Neki, kao Socijalistićka radnička partija (SWP) u SAD, samo nekritički prenose eho zvanične komemoracije kubanske vlade. Drugi, kao stari pabloistički nitkov Livio Maitan u Italiji ili morenoistička MAS u Argentini, poku�avaju da prika�u Gevaru kao da je predstavljao neku vrstu revolucionarne alternative, kako staljinizmu tako i samom Kastrovom re�imu.

U nedavnoj izjavi o kubanskom pitanju, morenoisti hvale Čeov slogan "Jedan, dva, mnogo Vijetnama" i izjavljuju: "Čak i ako se koristio katastrofalnim metodama�gerilski focoi, izolovanost od masovnog pokreta, protivljenje izgradnji revolucionarnih radničkih partija�on je izrazio neophodnost �irenja revolucije internacionalno".

Kako to nu�na i revolucionarna perspektiva mo�e biti ispoljena kroz katastrofalne metode, morenoisti se ne trude da objasne. Ova tendencija, kao i sve pabloističke struje, napravila je karijeru na poku�aju da doka�e kako različite snage�peronizam, staljinizam, geriljerizam�"izra�avaju" borbu za socijalizam.

U ranijoj fazi, morenoisti su i�li čak dotle da iste te kvalitete pronađu i u kubanskom diktatoru koga je Kastro svrgao, Fulgencio Batisti. Progla�avajući ga za "kubanskog Perona", hvalili su kubansku radničku klasu �to se nije odazvala pozivu na generalni �trajk koga je objavio Kastrov pokret "26. jul". Po�to je Kastro pobedio, međutim, stavili su njegov portret odmah pored onog od generala Perona na naslovnu stranu svojih novina.

Bez obzira na političku alhemiju morenoista, Gevarine katastrofalne metode bile su veran izraz njegovog političkog gledi�ta, ili mo�da tačnije, odsustva bilo kakvog stvarnog političkog gledi�ta, koji je bio u njihovoj osnovi.

Ni morenoisti ni bilo koja od drugih pabloitskih tendencija ne haju za tim da izvedu klasnu analizu kastroizma i gevarizma, uđu u trag njihovom istorijskom poreklu i razvoju, ili naprave bilans iskustva sa geriljerizmom u Latinskoj Americi tokom proteklih skoro četiri decenije.

Taj kritički zadatak mo�e jedino da obavi na� pokret, na bazi borbe koju je vodio kroz taj period za političku nezavisnost i internacionalno jedinstvo radničke klase.

Pabloistički revizionisti, kao i eks-radikali srednje klase uop�te, neprijateljski su nastrojeni prema takvom prilazu. Oni se �arko nadaju o�ivljavanju kastroizma. Svi oni su bili odu�evljeni pojavom Zapatističke Armije Nacionalnog Oslobođenja u Chiapasu, Meksiko, i isto tako aplaudirali akcijama Tupac Amaru revolucionarnog pokreta kada je zauzeo japansku ambasadu u Limi, pre ne�to vi�e od godinu dana.

Na� pokret nije se pridru�io slavlju ovog naizgled o�ivljavanja gevarizma i plitke političke formule "oru�ane borbe". Mi imamo dugu istoriju borbe protiv takvih koncepcija, shvatajući da one ne oličavaju revolucionarna socijalistička stremljenja proletarijata, nego radije politiku sitno-bur�oaskog nacionalizma. One nisu usmerene prema re�avanju vitalnih pitanja revolucionarnog vođstva unutar radničke klase, nego ka poricanju revolucionarne uloge ove klase uop�te i skretanje radikalizovanih slojeva studenata, kao i radnika i seljaka, sa puta borbe za socijalizam.

One ne slu�e da rasvetle, već da zamagle strate�ke probleme socijalističke revolucije koje je elaborirao Trocki u svojoj teoriji Permanentne revolucije. Takvi slogani kao "du�nost revolucionara je da di�e revolucije", "oru�ana borba" i "dugotrajan narodni rat" ostavljaju bez odgovora pitanja koja će klasa igrati vodeću ulogu u revoluciji, kakva je veza između revolucije u jednoj zemlji i svetske revolucije, i kakav je odnos između borbe radnika i potlačenih u zaostalim zemljama i radničke klase u razvijenim kapitalističkim zemljama.

Iza svoje radikalne retorike, ovi pokreti imaju sasvim određene koncepcije o svim ovim pitanjima. Bez izuzetka, svi oni usmereni su na sputavanje nezavisne revolucionarne borbe proletarijata, i potčinjavanje potlačenih masa u celini potrebama nacionalne bur�oazije.

U tom smislu, bez obzira koliko se radikalnim ovi pokreti mogli činiti, oni su na kraju krajeva, jedan od poslednjih bastiona odbrane imperijalizma od socijalističke revolucije. Upravo ova priroda sitno-bur�oaskog nacionalizma i geriljerizma pru�a ključ za razumevanje lakoće sa kojom je kapitalizam prisvojio Čeov imid� za svoje sopstvene potrebe.

Kada pa�ljivo raspitamo politiku peruvijanske MRTA i meksičkih Zapatista, doćićemo do zaključka da su ove partije prosto različite manifestacije akomodacije sa imperijalizmom koju su ostvarili svi bur�oasko-nacionalistički re�imi i pokreti. Tupac Amaru grupa je zauzela prebivali�te japanskog ambasadora sa namerom da vr�i uticaj na re�im Fujimorija da bi on omek�ao svoju politiku. Krajnji cilj grupe, koga su preneli nekim od talaca, bio je da iznude sporazum putem koga bi mogli da se transformi�u iz oru�anog pokreta u legalnu sitno-bur�oasku partiju.

�to se zapatističkog pokreta tiče, razlog �to je bio tako univerzalno slavljen i hvaljen le�i upravo u tome �to je od samog početka odbacio bilo kakve revolucionarne ciljeve. Bledunjavi zahtevi Potkomandanta Markosa bili su za demokratizaciju, suzbijanje korupcije i veća kulturna prava za starosedelačko stanovni�tvo. Ti zahtevi mogli su da budu i bili su prigrljeni ne samo od sitno-bur�oaske levice, nego i od delova vladajuće PRI i čak desne opozicione partije PAN. Markos i Zapatisti, umesto da pru�e revolucionaran put napred za meksičke radnike i obespravljeno selja�tvo, pretvoreni su u jo� jedno sredstvo za izravnavanje računa unutar meksičke bur�oazije.

�ta tačno podrazumevamo kada ove različite pokrete označavamo kao "sitno-bur�oaski nacionalizam"? To nije tek politička epiteta koju marksisti prilepljuju svojim protivnicima. To je naučna definicija klasnih interesa i metoda koji karakteri�u ove pokrete. Marks, bazirajući se na iskustvo revolucije 1848, i Trocki, u svojoj teoriji Permanentne revolucije, dokazali su da sitna-bur�oazija nije u stanju da vodi nezavisnu i konzistentnu političku akciju. Njena nedoslednost odraz je njene sredi�nje dru�tvene pozicije. Uklje�tena između dve glavne dru�tvene klase i stalno bivajući raslojena na eksploatatore i eksploatisane, primorana je da sledi jednu ili drugu od ovih klasa, ili proletarijat ili bur�oaziju.

U posleratnom periodu, imperijalizam je stvorio nov dru�tveni sloj identifikovan kao srednja klasa i postao zavisan od nje. U razvijenim kapitalističkim zemljama, ona se sastojala od funkcionera koji su popunili vladinu birokratiju i kancelarije korporacija, administrirali socijalnim slu�bama novostvorenih dr�ava blagostanja i vodili rastuće masmedije.

Sličan sloj nastao je i u potlačenim zemljama, i upravo je tom sloju imperijalizam predao vlast tokom perioda dekolonizacije. U Latinskoj Americi, kao i u drugim oblastima sveta ugnjetenog imperijalizmom, mogućnosti pru�ene ovom dru�tvenom sloju bile su znatno ograničenije od onih koje je u�ivao njen brat blizanac u razvijenim kapitalističkim zemljama. Na hiljade studenata diplomiralo je univerzitete bez izgleda profesionalne karijere na vidiku. U mnogo slučajeva oni koji su se posvetili profesiji ili poku�ali da �ive od malog biznisa u�ivali su tek ne�to vi�e u smislu �ivotnog standarda od prosečnog radnika. Upravo je to bio dru�tveni sloj koji je obezbedio glavnu dru�tvenu bazu za sitno-bur�oasku nacionalističku politiku.

Postojala je dakle objektivna klasna osnova za pojavu pabloističke teorije o "novoj svetskoj realnosti", po kojoj borbu za socijalizam mo�e izvesti ne radnička klasa i njena svesna revolucionarna avangarda, nego radije radikalizovana sitna bur�oazija. Konačno, ove revizionističke formulacije odra�avale su kako te�nje ovog specifičnog dru�tvenog sloja, tako i potrebu imperijalizma za tampon zonom između sebe i pretnje proleterske revolucije.

Kao i svaki va�niji događaj, revolucija koju je predvodio Fidel Kastro 1959. imala je duboke korene u prethodnom istorijskom razvoju. Ti istorijski koreni, koji se generalno ignori�u od strane Kastrovih navijača iz redova pabloista i sitno-bur�oaske levice uop�te, moraju biti uzeti u obzir da bi se razumeo klasni sadr�aj i politički značaj kastroizma.

Glavni pečat kubanskoj istoriji dao je jalov karakter njene borbe za nezavisnost, koja je samo preinačila njen status kolonijalnog poseda posustalog �panskog kolonijalizma, u ekonomsku i političku polu-koloniju rastuće imperijalističke sile SAD.

SAD su intervenisale na Kubi 1898, posle 30-godi�njeg rata vođenog za kubansku nezavisnost. Intervencija je bila kratka i odlučna. �panija je izgubila svoje kolonije po Pariskom ugovoru, sporazumu u kojem sami Kubanci nisu imali uče�će.

Ovaj sporazum proizveo je ono �to je postalo poznato kao Platt Amandman Republika. Nazvan po senatoru SAD koji ga je predlo�io, zakon je usvojen u Va�ingtonu i zatim nametnut kao amandman na prvi kubanski ustav. On je uključivao zabranu da, na papiru nezavisna kubanska republika, pristupi bilo kakvom međunarodnom sporazumu koji bi bio ocenjen kao nepovoljan po interese SAD. On je takođe garantovao SAD pravo da vojno interveni�u: "u cilju odbrane kubanske nezavisnosti, očuvanja vlade kakva odgovara zadatku za�tite �ivota, imovine i individualnih sloboda, i ispunjavanja obaveza u pogledu Kube ustanovljenih Pariskim ugovorom". SAD će se vi�e puta koristiti ovim "pravom" u prvoj polovini 20. veka.

Kubanska zavisnost od imperijalizma SAD nije bila samo formalna, onako kako je to propisano Plattovim amandmanom. Vi�e od toga, ona je počivala na kubanskom izvozu �ećera na tr�i�te SAD. Ova kultura činila je veći deo izvoznih prihoda ostrva i bila skoro isključivo izvo�ena u Sjedinjene Dr�ave. Monokultura �ećera osudila je većinu populacije na zaostalost, siroma�tvo i hroničnu nezaposlenost.

Politički i dru�tveni odnosi koji su preovlađivali na Kubi bili su uslovljeni nedovr�enim karakterom bur�oaske demokratske borbe za nacionalnu nezavisnost. Međutim, dok je kubanski polu-kolonijalni status bio među izra�enijima u svetu, on nikako nije bio i jedini.

Kako je Četvrta Internacionala upozorila u predvečerje Drugog Svetskog Rata: "Zakasnele nacionalne dr�ave ne mogu vi�e da računaju na nezavisan demokratski razvoj. Okru�ene kapitalizmom u stanju raspada i utopljene u protivrečnosti imperijalizma, nezavisnost zaostalih dr�ava biće neizbe�no samo fikcija i politički re�im će, pod uticajem unutra�njih klasnih protivrečnosti i spoljnog pritiska, nu�no zavr�iti u diktaturi protiv naroda".

Jedna druga izjava, napisana iste godine, istakla je da ne postoji mogućnost za dokrajčivanje imperijalističke represije izvan svetske socijalističke revolucije: "Nade za oslobođenje kolonijalnih naroda stoga su vi�e nego ikada povezane sa emancipacijom radnika celog sveta. Kolonije će biti politički, ekonomski i kulturno oslobođene, tek kada radnici razvijenih zemalja privedu kraju kapitalističku vlast i late se, zajedno sa zaostalim narodima, preoblikovanja svetske ekonomije na novom nivou, transformi�ući je tako da slu�i dru�tvenim potrebama, a ne monopolskim profitima".

Kao �to ćemo videti, kasnija kubanska istorija dokazala je ovu tezu, samo u negativnom smislu. Bez takve ujedinjene i internacionalne borbe radničke klase, istinsko ekonomsko, političko i kulturno oslobođenje pokazalo se nemogućim.

Odnosi između SAD i Kube proizveli su bur�oasko političko uređenje koje je bilo prepoznatljivo po svojoj nemoći, ekstremnoj korupciji i čestim erupcijama nasilja. Dominacija SAD nad ekonomijom, kombinovana sa preovlađujućim uticajem stranih imigranata, kako u poslovnoj, tako i u zemljoposedničkoj klasi, takođe je raspirivala kubanski nacionalizam koji se odlikovao ekstremnim anti-amerikanizmom i čak imao ksenofobičnu crtu.

Na Kubi se, međutim, pojavila i drugačija perspektiva. 1925. godine formirana je Kubanska koministička partija, koja je pristupila Trećoj Internacionali. Njena najpoznatija figura bio je Julio Antonio Mella, student prava koji je postao lider univerzitetskog reformskog pokreta ranih 1920-tih i koji je nameravao da studente okrene radničkoj klasi.

Mella i njegovi drugovi vodili su borbu protiv diktature Gerardo Machada, kojeg je Mella opisao kao "tropskog Musolinija". Zatvoren od strane diktature, oslobođen je pod narodnim pritiskom, da bi zatim pobegao iz zemlje, putujući u Sovjetski savez, Evropu i na kraju Meksiko.

Mella je raskinuo sa Komunističkom partijom u Meksiku 1929, izjavljujući svoju podr�ku borbi Trockog protiv staljinističke birokratije. Ubrzo posle toga je ubijen.

Mella je potekao iz �irokog pokreta kubanskih studenata i intelektualaca koji su �eleli da promene korumpirani politički sistem ostrva i dominaciju američkog imperijalizma nad njim. Ali je on odbio preovlađujuće nacionalističke koncepcije i usvojio perspektivu socijalističkog internacionalizma.

Staljinizam je sprečio radničku klasu da iznađe njeno sopstveno re�enje za kubanske istorijske probleme na bazi jedne takve perspektive. Mo�e se stoga reći, da je staljinizam pomogao pripremi dolaska Fidela Kastra na vlast, daleko pre nego �to su on i Komunistička partija Kube ikada razmi�ljali o tome da udru�e snage. Suzbijanjem perspektive za koju su se borili Mella i prva generacija kubanskih marksista, staljinizam je pospe�io rast radikalnog sitno-bur�oaskog nacionalizma.

U prvom predavanju na ovoj �koli, David North se op�irno pozabavio time kako se istorija ne sastoji samo od toga "�ta se dogodilo" i "ko je pobedio", nego i od toga koje su alternative postojale, kakve su bile posledice onih koje su izabrane i kakve bi bile posledice onih koje nisu. �ta bi bilo da je Leva Opozicija prevladala? Isto pitanje mo�e se postaviti i u vezi sa Kubom, jedino u manjim razmerama.

Postoje granice, naravno, do kojih mo�emo sa sigurno�ću da tvrdimo "�ta je moglo da bude". Ne mo�e se na primer sa pouzdanočću tvrditi da, da je bilo istinske komunističke partije na Kubi, da bi se socijalistička revolucija odigrala te i te godine. Ali mo�emo sa sigurno�ću da tvrdimo da, da je postojala istinski revolucionarna partija radničke klase, nasuprot korumpiranom političkom aparatu kubanskog staljinizma, pojava specifične tendencije poznate kao kastroizam bila bi nemoguća.

Tokom perioda u kome se odigravalo staljinističko izopačivanje Komunističke partije Kube, zemlja je prolazila kroz duboku revolucionarnu krizu. 1933. izbio je op�tenacionalni ustanak, koji je primorao diktatora Machada da pobegne iz zemlje. Vrhunac ovog pokreta bio je generalni �trajk radničke klase, koji je video i zauzimanje fabrika, �ećerana i imanja.

Kako je �trajk rastao po intenzitetu i obimu, staljinistička Kubanska komunistička partija, koja je dominirala sindikatima, izdala je naredbu nazad na posao, tvrdeći da �trajk preti da isprovocira intervenciju SAD. Dok je ogromna većina radnika ignorisala naređenje, KP je uprkos tome u�la u tajne pregovore sa Machadom, dobijajući ustupke za partiju u zamenu za njenu odgovornu ulogu u nastojanju da privede kraju obustavu rada.

Ova pogodba, koja je bila kratkog veka samo zbog Machadovog kasnijeg bekstva u egzil, stvorila je obrazac koji će KP slediti sledećih 25 godina. Staljinisti su nastavili sa svojom dominacijom radničkim pokretom, istovremeno sklapajući niz saveza sa konzervativnim bur�oaskim partijama i čak vojnim re�imima. 1940-tih, staljinisti su u�li u vladu američki potpomognutog čvrstoruka�a, Batiste.

Sa staljinizmom kompromitovanim kolaboracijom sa desničarskin partijama i diktaturama, retorika antiimperijalizma i socijalne revolucije postala je sve vi�e monopol nacionalističkih elemenata radikalizovane srednje klase, posebno među studentima Univerziteta u Havani. Upravo je u toj sredini Fidel Kastro započeo svoju političku karijeru.

Rođen u �panskoj zemljoposedničkoj porodici, Kastro se za politički �ivot zainteresovao dok je bio učenik u jezuitskoj srednjoj �koli. Tamo je do�ao pod uticaj �panskih sve�tenika koji su podr�avali Frankov fa�izam. Pročitao je sva dela Jose Antonio Primo de Rivera, osnivača �panske falange, i po kazivanju njegovih �kolskih drugova, bio sna�no privučen fa�ističkom ideologijom.

U kasnim 40-tim i ranim 50-tim Kastro je bio uključen u aktivnosti naoru�anih studentskih grupa koje su dominirale univerzitetom. Ideologija ovih grupa bila je nacionalistička i otvoreno antikomunistička.

Borbu protiv Batiste Kastro je započeo kao član bur�oaske Ortodoxo partije. Nadmetao se kao kandidat na izborima za parlament 1952, ali je Batistin dr�avni udar te godine osujetio njegove parlamentarne ambicije. Tada je započeo da organizuje malu grupu sledbenika za oru�ane akcije. Predvodio je napad na Monkada vojne barake jula 1953, kada je svih 200 učesnika bilo ili ubijeno ili uhap�eno.

Kastrove akcije nisu bile jedine takve vrste. Kroz ceo taj period, sledbenici različitih partija i sitno-bur�oaskih frakcija vr�ili su napade na garnizone, poku�aje atentata i čak osvajanje Batistine palate. Malo je toga u Kastrovim političkim izjavama iz perioda koji je prethodio revoluciji 1959, �to bi ga razlikovalo od uobičajene politike anti-Batista kubanskog nacionalizma iz tog vremena. Njegov najpoznatiji govor "Istorija će me pomilovati", pripremljen u odbranu na suđenju za napad na Monkadu, sastojao se od osude represija diktature i liste prilično mlakih demokratskih reformi.

Posle osude na kratku zatvorsku kaznu, Kastro se uputio u Meksiko, odakle je krajem 1956. organizovao iskrcavanje oko 80 naoru�anih ljudi na Kubu. Kao i Monkada, iskrcavanje je bilo katastrofa sa jedva tuce njih koji su pre�iveli prvi susret sa Batistinim snagama. Pa ipak, jedva dve godine kasnije Kastro je osvojio vlast.

Vlast je bukvalno pala u ruke Kastrovoj gerili, zato �to na ostrvu nije postojala druga ozbiljna politička snaga.

Ovaj politički vakuum bio je, pre svega, rezultat odsustva bilo kakvog revolucionarnog vođstva unutar kubanske radničke klase. Kolika god da je bila ograničenost Kastrovog reformizma, njegova politika bila je mnogo radikalnija od one koju su zastupali staljinisti. Njegove oru�ane akcije, koliko god da su bile ograničenog dometa, izborile su �iroku narodnu podr�ku u vreme kada su kubanski staljinisti u očima naroda bili viđeni kao saučesnici u diktaturi.

Kastrova izvorna namera bila je da se sporazume sa SAD. Na svom prvom putu u Sjedinjene Dr�ave, četiri meseca posle dolaska na vlast, Kastro je izjavio sledeće: "Ja sam izjavio na jasan i nedvosmislen način da mi nismo komunisti. Vrata su �irom otvorena za privatne investicije koje doprinose razvoju industrije na Kubi. Za nas je potpuno nemoguće da ostvarimo napredak ako ne postignemo razumevanje sa SAD".

Kastrov pokret se međutim opredelio za ograničenu agrarnu reformu i socijalne mere u korist kubanskog naroda. U svojim prvim mesecima doneo je dekrete o preraspodeli neiskori�ćene zemlje, smanjenju zakupnina, povi�enju plata i raznim merama koje pro�iruju prava na obrazovanje i zdravstvenu za�titu.

Va�ingtonu se ni�ta od toga nije svidelo.

SAD su poku�ale da Kastra disciplinuju golim ekonomskim pritiskom. U zahuktalom sukobu sa kubanskim re�imom, SAD su najpre ukinule izvoznu kvotu za �ećer, glavnu ekonomsku liniju �ivota Kube, a zatim odbile i da je snabdevaju naftom.

Kubanski re�im je na to odgovorio nacionalizacijama, isprva imovine SAD, a potom i preduzeća u kubanskom vlasni�tvu, i okretanjem sovjetskoj birokratiji za pomoć.

Spoljna politika SAD bila je rigidno ideolo�ka i osvetnička. Britanija je u sličnim situacijama postupala na sasvim drugačiji način. Afrički lideri kao Nkrumah, Kuanda i Kenyatta bili su pripitomljeni uprkos svojoj radikalnoj i čak "socijalističkoj" retorici, čime su uticaj i interesi britanskog imperijalizma u regionu bili očuvani.

Ironijom sudbine, arogancija i glupost SAD pokazali su se kao jedan od centralnih stubova Kastrove vladavine tokom proteklih 40 godina. Oni su mu omogućili da se predstavi kao otelovljenje kubanskog nacionalizma i da svaku opoziciju �igo�e kao sredstvo protiv Jenki imperijalizma.

Istovremeno sa okretanjem Moskvi, Kastro je sklopio savez i sa kubanskim staljinistima. Ovaj potez je slavljen od pabloista i sitno-bur�oaske levice uop�te, kao dalji pokazatelj radikalizacije revolucije i njenog socijalističkog karaktera. U stvarnosti, nije bilo ničeg sličnog. Kao �to smo videli, Kubanska narodna socijalistička partija (PSP), kako su se staljinisti tada zvali, bila je krajnje reakcionarna i diskreditovana politička snaga. Ona je predstavljala deo postojećeg bur�oaskog političkog uređenja na Kubi, verno slu�eći čak i Batistinom re�imu.

Na�av�i se neočekivano katapultiran na vlast, Kastro se PSP-u okrenuo iz nu�de. Kako nije imao ni partiju, ni program, niti čak pravu vojsku, kubanski staljinisti dobro su mu do�li da obezbede aparat i ideologiju pomoću koje će moći da vlada.

Kastro će kasnije preinačiti svoju sopstvenu političku pro�lost, tvrdeći kako je postao "marksista-lenjinista" mnogo pre Batistinog dr�avnog udara, iako ne ba� sasvim "komunista". Sve njegove političke avanture, od dana sa naoru�anim antikomunističkim grupama na univerzitetu, do kampanje za poslaničko mesto u Kongresu na listi bur�oaske partije, biće predstavljene kao obične taktičke inicijative usmerene na pripremanje uslova za socijalističku revoluciju.

�ta je to �to su Kastro i drugi levi bur�oaski nacionalisti na�li u "marksizmu-lenjinizmu"? Očito je da nisu tra�ili naučni pogled koji bi im bio od pomoći u vođenju borbe radničke klase za njenu sopstvenu dru�tvenu i političku emancipaciju. U isto vreme, bilo je tu nečeg vi�eg od običnog pretvaranja u cilju pridobijanja podr�ke Moskve.

Oni su marksizam-lenjinizam, onako kako su ga naučili od staljinista, shvatali kao politiku koja u prvi plan ističe kori�ćenje dr�ave za postizanje �eljenih promena u dru�tvu. U njemu su takođe na�li i opravdanje za svoju sopstvenu neograničenu kontrolu nad takvom dr�avom, vladajući kroz svemoguću "revolucionarnu partiju" predvođenu nepogre�ivim i nezamenljivim nacionalnim vođom. Treba se podsetiti da je i Čang Kaj �ek modelovao svoju partiju Kuomintang, na onom �to je naučio od staljinizma.

Kao i skoro svi nacionalistički re�imi i tendencije koji su se pojavili u posleratnom periodu i kastroizam počiva na skupu mitova o svom poreklu i razvoju. Takva mitologija je neizbe�na, s obzirom na klasni karakter ovih pokreta, koji se oslanjaju na sitnu i nacionalnu bur�oaziju, a predstavljaju se kao da zastupaju interese potlačenih masa.

Po dolasku na vlast, Kastro i njegovi sledbenici opisali su svoju pobedu kao isključivo plod oru�ane borbe vođene od strane gerile u planinama Sierra Maestra. Dakle, kao vojnu pobedu nad imperijalizmom i domaćom bur�oazijom, izvojevanu od strane malih snaga, zahvaljujući čistoj snazi volje i odlučnosti. Kao �to je Če Gevara napisao, nepunih mesec dana po ru�enju Batistine diktature:

"Mi smo dokazali da mala grupa ljudi koji su re�eni, podr�avani od naroda i ne boje se smrti... mo�e da savlada regularnu vojsku... Ima jo� jedna pouka za na�u braću u [Latinskoj] Americi, koja su ekonomski u istoj agrarnoj kategoriji kao i mi, a to je da moramo da izvedemo agrarne revolucije, da se borimo u poljima i planinama, i odatle dovedemo revoluciju u gradove, a ne da poku�avamo da je pokrenemo u ovim poslednjim..."

Ova koncepcija, koja je postala zvanično obja�njenje kubanske revolucije, predstavljala je radikalno iskrivljavanje događaja. Tokom �est godina Batistine vlasti, oko 20 000 Kubanaca je izgubilo �ivot od ruku re�ima. Od toga, 19 000 ubijeni su u kubanskim gradovima. Sabota�e, politički �trajkovi, i drugi oblici otpora, od kojih je većina bila van kontrole Kastrovog pokreta 26. jula, bili su vrlo rasprostranjeni i na kraju dali glavni potstrek padu re�ima.

Kastrovu gerilu sačinjavalo je najvi�e nekoliko hiljada ljudi. Nije bilo odlučujućih bitaka i najveće borbe uključivale su ne vi�e od 200 gerilaca. Batista je izgubio podr�ku kako kubanske bur�oazije, čiji je dobar deo podr�avao Kastra, tako i Va�ingtona, koji je njegovom re�imu nametnuo embargo na oru�je. Li�en ove podr�ke njegov re�im se brzo raspao.

Na samoj Kubi, ovaj mit o Kastrovoj gerili koja pobeđuje američki imperijalizam i domaću vladajuću klasu čistom smelo�ću i vojnim juna�tvom slu�io je vrlo određenoj političkoj svrsi. On je bio sredstvo da se opravda konsolidacija re�ima koji je sve poluge dr�avne vlasti stavio neprikosnoveno u ruke samog Kastra.

Mit koga su stvorili Kastro i Gevara biće izvezen sa katastrofalnim rezultatima. Takozvani kubanski put promovisan je kroz čitavu Latinsku Ameriku kao jedini mogući oblik revolucionarne borbe. Na hiljade latinoameričke omladine gurnuto je u pokolj obećanjem da sve �to je potrebno za obaranje vlada i ukidanje dru�tvene represije je hrabrost i nekoliko pu�aka.

Gevarino najpoznatije delo, "Guerra de Guerrillas" ili gerilski rat, slu�ilo je kao priručnik za ovu strategiju unapred osuđenu na propast. U njemu je sumirano ono �to je on opisao kao tri velike pouke, proiza�le iz kubanskog iskustva, za "mehaniku revolucionarnog pokreta u Americi":

1. Narodne snage mogu da dobiju rat protiv armije.

2. Nije neophodno da svi uslovi budu prisutni da bi se izvela revolucija; pobunjenički foco [termin za gerilsku jedinicu] mo�e sam da ih stvori.

3. U nerazvijenoj Americi, popri�te oru�ane borbe mora prvenstveno da bude na selu.

I ono malo političke analize koja se mogla naći u ovim rukopisima, bila je sasvim pogre�na. Latinoamerički put razvoja godinama je bio kapitalistički. Osnovni temelj represije u Latinskoj Americi nije bila, kao �to je Gevara propovedao, latifundija��to znači koncentracija zemlje u rukama uske manjine�nego kapitalistički odnosi najamnog rada i profita. Čak i dok je ovaj rukopis jo� bio pisan, kontinent je prolazio kroz su�tinske strukturne promene koje su dalje proletarizovale stanovni�tvo i vodile masovnim migracijama sa seoskih područja u gradove.

Ni�ta od svega toga nije analizirano. Revolucionarne pripreme svedene su na impresionistički postupak biranja seoske sredine pogodne za gerilski rat. Oni koji su poslu�ali ovaj savet zavr�ili su u klopci u d�unglama i zabitima, gde su bili osuđeni na borbu prsa u prsa sa latino-američkim armijama.

Ono �to stalno izbija na povr�inu u Gevarinoj politici je poricanje radničke klase kao revolucionarne klase i nipoda�tavanje sposobnosti radnika i potlačenih masa da postanu politički svesne i izvedu svoju sopstvenu borbu za oslobođenje.

To �to je predlagao selo kao jedinu moguću arenu za oru�anu borbu, ni u kom slučaju nije značilo mobilisanje selja�tva na bazi određenih dru�tvenih zahteva. Naprotiv, Čeova koncepcija bila je zasnovana na kori�ćenju nasilja kako bi se "diktatura primorala da posegne za silom i time razgoliti svoju stvarnu prirodu diktature reakcionarnih dru�tvenih klasa". Drugim rečima, cilj gerilske grupe bio je da se isprovocira represija prema seljacima, koji bi tobo�e na to odgovorili podr�kom borbi protiv vlasti.

Za takvu borbu, nisu bile potrebne ni teorija ni politika, jo� manje aktivna intervencija u borbe radničke klase i obespravljenih masa. Kako se Gevara latio stvaranja gerilskih grupa po Latinskoj Americi, tako je insistirao da sve političke diskusije i kontroverze budu isključene. Jedinstvo je trebalo da bude zasnovano isključivo na slaganju oko taktike "oru�ane borbe".

Posledice su, kao �to se moglo i predvideti, bile katastrofalne. Upravo je u svojoj rodnoj Argentini Če osnovao jednu od prvih gerilskih grupa, pod vođstvom novinara Jorge Masettia. U Čeovoj biografiji, Anderson navodi posebno zapanjujuće detalje ovog fijaska. Gerilci nikada nisu ni videli borbu. Neki su se izgubili i po svoj prilici umrli od gladi u divljini. Drugi su pali u ruke policiji. Pre nego �to je grupa bila desetkovana međutim, Masetti je naredio pogubljenje trojice članova zbog navodno disciplinskih prekr�aja. Autor citira jednog od pre�ivelih ovog debakla, koji navodi da su sva trojica osuđenih bili Jevreji. Ispostavilo se da je Masetti, pre savezni�tva sa kastroizmom, bio član ekstremno desničarske nacionalističke i antisemitske organizacije u Argentini.

Sama Čeova grupa u Boliviji bila je slične sudbine. �to je posebno vredno istaći, u vezi sa njegovim aktivnostima tamo, je njegova potpuna ravnodu�nost prema dru�tvenim i političkim prilikama u samoj zemlji. Rudari rudnika kalaja, najmoćnija snaga u bolivijskoj revoluciji 1951, bili su u �trajku i sukobima sa vojskom tokom meseci koji su prethodili Čeovom dolasku u zemlju. U svom dnevniku on je ove događaje zabele�io samo kao deo scenske pozadine svojih sopstvenih aktivnosti. On nije imao perspektivu ili politiku koju bi mogao da ponudi bolivijskim radnicima. �to se bolivijskih seljaka tiče, njihova reakcija na započinjanje oru�ane borbe nije bila da podr�e gerilu nego da je potka�u vojsci.

U Boliviji, sledbenici kastroizma računali su na podr�ku promoskovske Komunističke partije. Ta podr�ka nikada nije pru�ena i mnogi su krivili upravo staljiniste i samu moskovsku birokratiju za osuđivanje gerile na totalnu izolaciju i mo�da čak dostavljanje tajnim slu�bama SAD informacije o Čeovom boravi�tu.

To je sasvim moguće. Generalni sekretar bolivijske KP, Monje, bio je izgleda KGB-ov kadar koji se preselio u Moskvu za stalno, kratko po Čeovoj smrti. Jedna stvar koja proizilazi iz Castanedine biografije je neobična dominacija svih glavnih komunističkih partija Latinske Amerike takvim tipovima, koji su u mnogim slučajevima imali direktnu ulogu u ubistvu Trockog 1940. On je takođe utvrdio, na osnovu nekada tajnih dokumenata iz sovjetskih arhiva, kako su ove partije bile finansirane kroz direktnu novčanu pomoć Moskve. Sovjetska birokratija finansirala je pouzdane političke ispostave čija je uloga bila da pomognu u njenom sopstvenom traganju za mirnom koegzistencijom sa Va�ingtonom.

Ali na kraju ostaje činjenica da takva izdaja nije ni bila neophodna. Ideja da je revoluciju moguće izvesti dovođenjem manje od dva tuceta naoru�anih ljudi u region gde nemaju političke prethodnike, niti podr�ku ili čak razrađeni program i perspektivu da se podr�ka zadobije, bila je od samog početka osuđena na propast. O patetičnom karakteru ove avanture slikovito govori i činjenica da je u svojim poslednjim danima, okru�en bolivijskom armijom, Gevara planirao da apeluje na međunarodnu podr�ku...pi�ući pisma Bertrand Russellu i Jean Paul Sartreu.

Kubanska revolucija pokazala se kao ključna prelomna tačka u istoriji Četvrte Internacionale.

Po�to je predvodila borbu protiv pabloizma 1953, američka sekcija, Socijalistička radnička partija (SWP), deceniju kasnije ponovo se ujedinila sa glavnom pabloističkom tendencijom predvođenom Ernestom Mandelom. Ujedinjenje je bilo zasnovano na njihovoj zajedničkoj proceni kastroizma i uloge sitno-bur�oaskog nacionalizma. Oni su, na osnovu nacionalizacije velikog dela proizvodnih snaga na Kubi, zaključili da je ona time postala radnička dr�ava. �ta vi�e, zastupali su viđenje da bi kastroizam mogao da preraste u svetsku tendenciju, koja bi mogla da iznedri novo revolucionarno vođstvo svetske radničke klase.

Ovakvo gledi�te imalo je implikacije koje su sezale daleko izvan Kube. Kao �to je Trocki istakao u vezi sa raspravom o definiciji sovjetske dr�ave 1939-1940, iza svake sociolo�ke definicije krije se određena istorijska prognoza. Nazvati Kubu radničkom dr�avom značilo je raskid sa celokupnom istorijskom i teorijskom koncepcijom socijalističke revolucije razvijanom od Marksa na ovamo.

Na Kubi, vlast je pala u ruke gerilske armije koja je bila jasno sitno-bur�oasko nacionalističkog karaktera, bez ikakve ozbiljne veze sa radnicima. Sami radnici nisu igrali značajniju ulogu u formiranju novog re�ima, niti su stvorili bilo kakva sredstva demokratske kontrole nad dr�avnim aparatom po njegovom osnivanju.

Označiti takav re�im kao "radničku dr�avu" imalo je dalekose�ne posledice. To je značilo napustiti kompletnu borbu koju je marksistički pokret vodio za političku i organizacionu nezavisnost radničke klase. Umesto toga, sugerisano je da put u socijalizam le�i u potčinjavanju radničke klase nacionalističkom vođstvu. Biće to kastroisti, gerilske armije i drugi nacionalisti utemeljeni u sitnoj bur�oaziji koji će voditi socijalističku revoluciju, a ne radnička klasa, obrazovana i organizovana od partija Četvrte Internacionale. To je bila centralna istorijska prognoza koja le�i iza sociolo�ke definicije Kube kao radničke dr�ave, koju su dali pabloisti.

Platforma koju je razradio Joseph Hansen iz SWP u odnosu na Kubu bila je utemeljena na velikoj vulgarizaciji marksizma. On je kao svoju polaznu tačku uzeo prethodnu odluku trockističkog pokreta da koristi vrlo uslovnu i donekle improvizovanu definiciju "deformisane radničke dr�ave" u opisivanju Kine i istočnoevropskih dr�ava u tampon zoni.

U ranijim diskusijama, SWP je akcenat stavljala na pridev "deformisane", kako bi ukazala da su ove dr�ave istorijski neodr�ive. Oni su se protivili Pablovom poku�aju da ovu definiciju iskoristi kao sredstvo za pripisivanje revolucionarnog potencijala staljinizmu.

Hansen je međutim, na jo� grublji način nego Pablo, postavio sebi kao zadatak da doka�e kako Kuba ispunjava niz apstraktnih kriterijuma, pre svega onaj o nacionalizaciji ekonomije, koji je navodno uvr�ćuju u kategoriju radničkih dr�ava.

Radnička klasa niti je bila ta koja je izvela revoluciju, niti je bila u situaciji da vr�i bilo kakvu kontrolu nad dr�avnim aparatom posle revolucije. Ali ove činjenice uzete su samo kao nekoliko vi�e formalnih kriterijuma koje kubanska revolucija jo� nije ispunila, �to samo dokazuje da postoji prostor za dalji napredak i da je zbog toga nekritička podr�ka jo� neophodnija.

Kako je Hansen pisao u to vreme: "Kubanska vlada jo� nije ustanovila demokratske proleterske oblike vlasti kao �to su radnički, vojnički i seljački saveti. Međutim, samim tim �to je krenula u socijalističkom pravcu, dokazala se kao demokratska u tendenciji. Nije se ustručavala da naoru�a stanovni�tvo i ustanovi narodnu miliciju. Garantovala je slobodu izra�avanja svim grupama koje su podr�avale revoluciju. U tom pogledu jasno se razlikuje od ostalih ne-kapitalističkih dr�ava, koje su bile ogrezle u staljinizam".

"Ako kubanskoj revoluciji bude dopu�teno da se slobodno razvija, njena demokratska tendencija će nesumnjivo voditi skorom stvaranju proleterskih demokratskih formi prilagođenih kubanskim potrebama. Jedan od najjačih razloga za vatrenu podr�ku revoluciji je zato, da se pru�i najveća moguća �ansa ovoj tendenciji da deluje".

Kubanska realnost bila je sasvim drugačija od ru�ičaste slike koju je naslikao Hansen. Kubanski trockisti, na primer, bili su nemilosrdno progonjeni, njihove vođe utamničene, a �tampa uni�tena. Ostrvo je dugo bilo jedna od zemalja sa najvećim brojem političkih zatvorenika na svetu, od kojih su ne mali broj bili biv�i Kastrovi drugovi iz pokreta 26. jul.

Sa teorijskog stanovi�ta, naj�tetniji aspekt Hansenovog gledi�ta bila je njegova sugestija da će, ako mu bude data mogućnost, Kastrov re�im "ustanoviti demokratske proleterske oblike vlasti"; tj. radničke savete, ili da upotrebimo termin skovan u Ruskoj revoluciji, sovjete.

Takvi oblici radničke vlasti međutim, ne uspostavljaju se niti daju na poklon odozgo, od strane re�ima koga sačinjavaju sitno-bur�oaski nacionalisti. Takve institucije, bez obzira da li ih stvaraju Kastro, Gadafi ili Sadam Husein, nikad nisu ni�ta vi�e nego maske za bonapartistički re�im. Stvarni radnički saveti ili sovjeti, mogu biti stvoreni jedino od strane samih radnika, kao sredstvo organizovanja masa, svrgavanja kapitalizma i uspostavljanja nove proleterske dr�avne vlasti.

Lenjin i bolj�evici nisu sovjete uručili radnicima posle osvajanja vlasti. Radije, oni su borbu za osvajanje vlasti vodili upravo kroz ove organe koje je sam ruski proletarijat stvorio, na osnovu razvoja svoje klasne borbe i sazrevanja političke klasne svesti, kao plod dugotrajne intervencije ruskih marksista.

Pabloisti su zauzeli poziciju da su Kastrova nacionalizacija i njegovo samoprogla�enje za marksistu-lenjinistu, značili potvrdu Permanentne revolucije.

U stvarnosti, Kuba kao i mnoge druge potlačene zemlje tokom decenija posle Drugog Svetskog Rata, jeste potvrdila Permanentnu revoluciju, ali u negativnom smislu. To će reći, tamo gde radnička klasa nije imala revolucionarnu partiju i samim tim nije bila u stanju da pru�i vođstvo potlačenim masama, predstavnici nacionalne bur�oazije i sitno-bur�oaski nacionalisti bili su u prilici da zauzmu upra�njeno mesto i nametnu svoje re�enje. Naser, Nehru, Peron, Ben Bela, Sukarno, baathisti i u kasnijem periodu islamski fundamentalisti u Iranu i sandinisti u Nikaragvi, primeri su tog procesa. U skoro svim ovim slučajevima nacionalizacije su takođe bile izvr�ene.

U dokumentu koji je Socijalistička radnička liga (SLL) poslala SWP-u 1961, britanski trockisti o�tro su kritikovali Hansenovo laskanje sitno-bur�oaskim nacionalističkim vođstvima.

"Nije posao trockista da veličaju ulogu takvih nacionalističkih vođa", izjavili su oni. "Oni podr�ku masa mogu da u�ivaju samo zahvaljujući izdaji vođstva od strane socijaldemokratije i naročito staljinizma. Njihova uloga je uloga tampon zone između imperijalizma i masa radnika i seljaka. Mogućnost ekonomske pomoći Sovjetskog Saveza često im omogućava da sklope povoljniju pogodbu sa imperijalistima, i čak omogućava radikalnijim elementima među bur�oaskim i sitno-bur�oaskim vođama da posegnu za imperijalističkom imovinom i zadobiju dodatnu podr�ku masa. Ali za nas, u svakom pojedinačnom slučaju vitalno pitanje je da li radnička klasa u tim zemljama osvaja političku nezavisnost kroz marksističku partiju, predvodeći siroma�no selja�tvo ka stvaranju sovjeta, i shvatajući neophodnost veze sa svetskom socijalističkom revolucijom. Trockisti po na�em mi�ljenju nikako ne bi smeli da sve to zamene za nadu da će nacionalističko vođstvo vremenom postati socijalističko".

Oni koji su upoznati sa kasnijom degeneracijom Radničke revolucionarne partije u Britaniji znaju da ovaj pasus ujedno predstavlja i direktnu optu�nicu linije koju će Healy, Banda i Slaughter početi da zastupaju jedva deceniju kasnije, u vezi sa PLO-om i raznim arapskim re�imima. To samo dokazuje akutnost analize, i činjenicu da je revizionistički napad na Četvrtu Internacionalu bio utemeljen u objektivnim klasnim snagama. Napustiv�i borbu protiv pabloizma, vođstvo britanske sekcije postalo je �rtva istih klasnih snaga koje su fatalno uzdrmale američku SWP.

Progla�avanje Kube za radničku dr�avu i njene revolucije za novi put u socijalizam povlačilo je za sobom odbacivanje kompletne perspektive Permanentne revolucije. Radnička klasa nije vi�e morala da igra vodeću ulogu u zaostalim zemljama, niti je bilo neophodno boriti se za razvoj socijalističke svesti unutar ove klase. Umesto toga, gerilske grupe oslonjene na selja�tvo mogu same dobiti bitku za socijalizam, bez i čak uprkos radnicima.

To je značilo odbacivanje same su�tine marksizma. Borba za socijalizam je time odvojena od proletarijata. Oslobađanje radničke klase nije vi�e bio zadatak same radničke klase. Umesto toga, ona je pretvorena u nemog posmatrača akcija herojske gerile.

Razmatranjem ovog stanovi�ta mo�e se jasno shvatiti klasna osnova istrajne zaluđenosti cele sitno-bur�oaske levice Fidelom Kastrom. Ono �to oni vide u Kastru je sposobnost sitne bur�oazije da dominira radničkom klasom i da igra naizgled nezavisnu ulogu. Kuba im je poslu�ila kao dokaz da intelektualac-levičar, radikalni student ili demonstrant srednje klase ne moraju da se potčine radničkoj klasi i te�koj i dugotrajnoj borbi za razvijanje socijalističke svesti među radnicima. Radije, oni mogu da revolucioni�u dru�tvo svojom sopstvenom spontanom aktivno�ću.

U odbijanju ovog revizionističkog napada na marksizam, SLL je raspravu oko Kube povezala sa fundamentalnim metodolo�kim pitanjima. Ona je pokazala da stav SWP-a predstavlja ono �to je Trocki opisao kao "obo�avanje postignutih činjenica", �to će reći prilagođavanje takozvanoj realnosti koju diktira postojeća dru�tvena struktura, postojeće vođstvo u radničkoj klasi i bur�oaski oblici svesti koji preovladavaju među �irokim masama radnika i obespravljenih. Sve to prihvata se kao objektivan, determini�ući faktor, potpuno odvojen od svesne borbe revolucionarne proleterske partije.

Metoda SWP-a sastojala se u pasivnom razmatranju ovih "činjenica" i u prilagođavanju postojećim rukovodstvima, u traganju za putem koji im se činio da nudi najveće �anse za brz politički uspeh. Tako su oni postali apologete ovih vođstava, nalazeći opravdanje za svaki svoj potez u argumentu da s obzirom na situaciju, �ta su drugo mogli? Te "situacije" su međutim, uvek isključivale svesnu borbu trockista za nezavisno mobilisanje radničke klase na njenom sopstvenom socijalističkom i internacionalističkom programu.

SLL je branila teorijske tekovine borbe koju je trockistički pokret vodio protiv staljinizma. Ona je insistirala na tome da strate�ko iskustvo čitave imperijalističke epohe dokazuje da vođstva koja nisu zasnovana na radničkoj klasi nisu u stanju da uspe�no okončaju borbu za oslobođenje od imperijalističkog ugnjetavanja i zaostalosti u zemljama sada�njim i biv�im kolonijama.

Ova borba je mogla biti uspe�no okončana jedino zauzimanjem vlasti od strane radničke klase i �irenjem svetske socijalističke revolucije. Glavni zadatak koji je proizilazio iz ove analize bio je stvaranje nezavisnih revolucionarnih partija radničke klase, zasnovanih na borbi protiv svih oportunističkih trendova, naročito staljinista, čiji je cilj bio da radničku klasu podrede nacionalizmu i nacionalističkim rukovodstvima.

Iznad svega, pabloizam je poricao da je za ostvarenje socijalističke revolucije neophodan razvoj visokog stepena socijalističke političke svesti unutar vodećih slojeva radničke klase. Politička svest radnika bila je za pabloiste predmet ravnodu�nosti. U meri u kojoj su radničkoj klasi priznavali bilo kakvu vezu sa socijalističkom revolucijom, to je bilo samo u smislu objektivne snage koju vode i manipuli�u drugi.

Rezolucija koju su pabloisti usvojili posle ujedinjenja sa SWP iznela je na videlo političke implikacije teorijskih revizija nastalih na kubanskom pitanju. U njoj se ka�e sledeće: "Slabost neprijatelja u zaostalim zemljama otvorila je mogućnost dolaska na vlast čak i jednostavnim, sirovim sredstvima". Drugim rečima, moguće je stvoriti radničke dr�ave čak i bez izgradnje partija radničke klase.

U ovim zemljama, tvrdili su oni, a posebno u Latinskoj Americi, uslovi masovne bede i relativne slabosti bur�oaskih dr�avnih struktura "stvaraju situaciju u kojoj neuspeh jednog revolucionarnog talasa ne vodi automatski relativnoj ili čak privremenoj dru�tvenoj i ekonomskoj stabilizaciji. Praktično neiscrpan sled borbi masa se nastavlja...Slabost neprijatelja pru�a revoluciji vi�e mogućnosti za oporavak od privremenih poraza nego �to je to slučaj u imperijalističkim zemljama".

To je bilo grubo iskrivljavanje teorije Permanentne revolucije Trockog. Kada je Trocki ukazivao na slabost bur�oazije u carističkoj Rusiji, to nije bilo ni u kakvom vremenskom vakuumu, nego u vezi sa dominacijom imperijalizma sa jedne strane i objektivnom snagom male, ali koncentrisane ruske radničke klase sa druge strane. Bur�oazija nikada nije bila toliko slaba da ne bi mogla da ili slomi ili kontroli�e sitno-bur�oasku demokratiju. Njena slabost sastojala se u tome �to je bila sukobljena sa mladim proletarijatom na čijem je čelu bilo revolucionarno vođstvo.

Pabloisti su međutim porekli ulogu industrijskog proletarijata i zadatak revolucije poverili upravo takvim sitno-bur�oaskim snagama.

Njihova teorija "grubih sredstava" i "neiscrpne borbe masa" elaborirana je u predvečerje prvog iz serije dr�avnih udara orkestriranih od strane SAD, koga je izveo general Castelo Branco u Brazilu, koji su Latinsku Ameriku bacili u decenijski ko�mar represije, čija se senka jo� uvek nadvija nad kontinentom.

Pabloisti ne samo da nisu pripremili radničku klasu za ove događaje, nego su čak pomogli da se oni odigraju, insistiranjem da revoluciju mogu da izvedu i druge snage, a ne samo radnička klasa i preporučivanjem Kastrove perspektive oru�ane borbe izolovanih gerilskih grupa.

Za�to je kastroizam uspeo da privuče tako mnogo ljudi u Latinskoj Americi? Dok su se uslovi za op�te-kontinentalan gerilski rat, onakvi kakvim ih je predstavio Gevara, pokazali la�nim, jedna stvar bila je zajednička svim ovim zemljama. Vođstva koja su imala dominantan uticaj u radničkoj klasi, posebno staljinističke komunističke partije, nisu nudila nikakav put napred u uslovima rastuće revolucionarne krize.

Zbog toga je "nova realnost" koju su slavili pabloisti, uzdizanje radikalno-nacionalističkih tendencija predvođenih sitnom bur�oazijom poput kastroizma, bila u osnovi manifestacija nere�ene krize revolucionarnog vođstva u samoj radničkoj klasi. Uprkos tome oni su takve pokrete predstavili kao re�enje krize, odričući se strate�kog cilja Četvrte Internacionale. Napu�tajući nezavisnu orijentaciju na radničku klasu i borbu za izgradnju partije koja bi mogla da dokrajči dominaciju birokratije, oni su ulogu Četvrte Internacionale sveli na pripomaganje sitno-bur�oaskim nacionalistima i staljinistima, utičući na njih i ne�no ih gurkajući ka levici.

Kako je ovakav pogled na stvari realizovan u praksi? 1968, pabloisti su odr�ali njihov Deveti Kongres, neposredno posle Gevarinog fijaska u Boliviji i u predvečerje velikih klasnih borbi u Latinskoj Americi. Oni su izdali uputstva partijama članicama Ujedinjenog Sekretarijata u Latinskoj Americi da napuste radničku klasu i uključe se u gerilski rat.

Kako se u kongresnom dokumentu ka�e: "Čak i u slučaju zemalja u kojima isprva mo�e doći do velike mobilizacije i borbi gradskih klasa, građanski rat će se ispoljavati u različitim formama, među kojima će glavna osovina tokom celog perioda biti seoska gerila, pojam čije značenje je isključivo vojno-geografsko i koji ne podrazumeva isključivo (ili čak većinsko) seljački sastav".

Rezolucija nastavlja: "Jedina realistična perspektiva za Latinsku Ameriku je oru�ana borba, koja mo�e da potraje godinama. Tehničke pripreme ne treba shvatiti kao samo deo rada, nego kao fundamentalni aspekt u međunarodnim razmerama i jedan od fundamentalnih aspekata u onim zemljama gde ni minimalni uslovi jo� ne postoje".

Instrukcije nisu mogle biti jasnije. U slučaju da je neko u latino-američkim sekcijama i gajio sumnje u pogledu toga da li je bilo dovoljno podr�ke među seljacima, ili potrebnih političkih uslova za podizanje ustanka na selu, rezolucija ih je uverila da nikakva podr�ka seljaka nije potrebna i da je politička situacija nebitna. Sve �to je bilo potrebno su "tehničke pripreme" za oru�anu borbu.

Rezultat je bio politička likvidacija i fizičko uni�tenje kadrova pod vođstvom pabloista u Latinskoj Americi.

U Argentini, na primer, zvanična sekcija Ujedinjenog Sekretarijata se pre formalnog raskida sa pabloistima rekonstituisala kao ERP. Ona se bavila kidnapovanjem biznismena za otkup, samo se pridru�ujući zahtevima za većim platama i boljim uslovima za radnike.

Kakav je bio efekat takvih akcija? Radnici su u osnovi podučavani da nije njihov zadatak da povedu borbu za svrgavanje kapitalizma. Oni su samo trebali da slu�e kao zahvalni posmatrači, dok herojske gerilske armije obave taj posao za njih.

U Čileu, radnici su vodili neprekidnu ofanzivu, koju je konačno ugu�ila Allendeova Vlada narodnog jedinstva čija je politika popločala put Pinočeovoj diktaturi. U Argentini, Cordobazo 1969, u kome su radnici Kordobe preuzeli kontrolu nad gradom, započeo je dugotrajnu ofanzivu koju su peronisti gu�ili, a potom diktatura Videla uni�tila. U Boliviji, rudari su vi�e puta ustajali, samo da bi bili potčinjeni od strane svojih lidera navodno nacionalnim i levim slojevima armije pod generalom Torresom. Kao �to se moglo i očekivati, Torres je ubrzo predao vlast svojim manje obzirnim kolegama koji su izvr�ili nemilosrdnu represiju nad bolivijskim radnicima.

Sa okretanjem kastroizmu, pabloisti su napustili kako radničku klasu tako i borbu da se ona oslobodi dominacije stare birokratije. Kao �to je Kastro navodno bio potvrda Permanentne revolucije, tako je i ovu ključnu borbu učinio suvi�nom.

Hansen iz SWP-a zastupa ovu tezu sa njegovim uobičajenim cinizmom i sirovo�ću, proklamujući kako je Kastro prebrodio kontrarevolucionarnu ulogu staljinizma.

"U nemogućnosti da sru�i staljinističku prepreku, revolucija je po�la unazad prilično daleko i učinila zaokret. Zaokret nas je vodio preko vrlo grubog terena, uključujući Siera Maestra na Kubi, ali sada je jasno da zaobilazimo staljinističku prepreku koja nam je na putu."

"Nije neophodno tra�iti liderstvo Moskve. To je glavna pouka kubanskog iskustva...Da bi se konačno prekinula hipnoza staljinizma, bilo je potrebno puzati na sve četiri kroz d�ungle Siera Maestre".

Ovakav zaključak imao je jasne političke implikacije, koje su sezale daleko van Kube. Ako je moguće jednostavno "zaobići staljinističku prepreku" putem gerilskog rata vođenog sitno-bur�oaskim nacionalistima, te�ka i dugotrajna borba koju je Četvrta Iinternacionala vodila za presecanje omče koju je staljinizam namakao oko vrata radničkoj klasi, je ne samo suvi�na nego i kontraproduktivna.

Krajnji rezultat ove perspektive nije bio da ukloni, nego da učvrsti, kontrolu koju je staljinizam imao nad radničkim pokretom u potlačenim zemljama, a posebno u Latinskoj Americi. Ona je pomogla da se čitava jedna generacija latinoameričke omladine skrene sa puta bilo kakve borbe unutar radničke klase. Okretanje gerili predstavljalo je dar staljinistima i drugim birokratskim rukovodstvima. Ono je izolovalo najrevolucionarnije elemente među omladinom i delom radikalizovanih radnika, čime je samo ojačana kontrola birokratije nad radničkim pokretom.

Na kraju, prilagođavanje pabloista sitno-bur�oaskom nacionalizmu pomoglo je da osigura da radnička klasa ostane bez revolucionarnog vođstva u vreme kada je ulazila u odlučujuće klasne borbe kasnih 1960-tih i ranih 1970-tih. Gerilski avanturizam koji su oni propovedali samo je dobro do�ao vojsci i imperijalizmu kao izgovor za uvođenje diktature. Dakle, ova revizionistička tendencija igrala je ključnu ulogu u pripremanju najkrvavijih poraza koje su radnici Latinske Amerike ikada pretrpeli.

�ta je na kraju ispalo od pokreta inspirisanih Kastrom i Gevarom koje su pabloisti proglasili za novo oruđe socijalističke revolucije? Ići tragom njihove konkretne evolucije znači razgolititi klasni karakter ovih pokreta od njihovog nastanka.

FALN u Venezueli bio je jedan od glavnih gerilskih pokreta 1960-tih, osnovan uz kubansku pomoć. Citirajmo izjavu jednog od lidera ovog pokreta tokom tog perioda.

"Kada govorimo o oslobađanju Venezuele mislimo na oslobađanje cele Latinske Amerike; mi ne priznajemo granice u Latinskoj Americi. Na�e granice su ideolo�ke granice. Mi međunarodnu solidarnost shvatamo na stvarno revolucionaran način, zato smo re�eni da se borimo, da se borimo protiv imperijalizma do njegovog nestanka; re�eni smo da ne polo�imo oru�je sve dok severno-američki imperijalizam posebno ne bude oboren na kolena".

Autor ovih redova bio je Teodoro Petkoff. Ne samo da je polo�io oru�je, nego je postao ministar za planiranje Venezuele i glavni funkcioner odgovoran za sprovođenje programa stabilizacije IMF-a. Od proklamovanja kontinentalne solidarnosti i borbe do smrti protiv Jenki imperijalizma, Petkoff je sada anga�ovan na kresanju nadnica i privatizaciji dr�avnih preduzeća u cilju uspe�nog nadmetanja za strane investicije sa drugim kapitalističkim ekonomijama u regionu. Očekuje se da će se pojaviti kao vodeći kandidat na ovogodi�njim predsedničkim izborima u Venezueli.

Njegov slučaj je reprezentativan. U Uruguayu, Tupamaro gerila sada čini deo Frente Amplio, bur�oaske izborne koalicije koja upravlja raspadajućim dru�tvenim uslovima u prestonici Montevideu. Pokret M-19 postigao je sa kolumbijskom vladom sporazum, koji ne samo da je njihovim liderima obezbedio mesta u parlamentu, nego je dozvolio njihovim članovima da u zamenu za oru�je dobiju male zajmove za biznis.

Ranih 1980-tih, Kastrov re�im i njegove pristalice tvrdili su da su događaji u Centralnoj Americi, kao �to su osvajanje vlasti od strane nikaraguanskih sandinista i izbijanje građanskog rata u El Salvadoru, doneli sve�u potvrdu njihovog stava.

Ali �ta je ispalo od ovih pokreta? Sandinisti, FMLN u El Salvadoru, URNG u Guatemali su svi sklopili pakt upravo sa onim snagama koje su odgovorne za ubistvo stotina hiljada radnika i seljaka. Kastro je pomogao postizanje tih sporazuma na pregovorima u Contadori i Esquipulasu, sporazuma koji su konsolidovali vlast u rukama slojeva bur�oazije podr�avane od SAD, pretvarajući kadar takozvanih oslobodilačkih pokreta u poslanike parlamenta, vojne oficire i policajce u novim re�imima. Sve ove grupe podelile su se na razne frakcije, uzajamno se optu�ujući, sa pravom, za političku izdaju i korupciju.

U međuvremenu, mase u regionu suočavaju se sa uslovima bede i represije koji su isto tako lo�i ili jo� gori od onih koji su dali podstrek revolucionarnim kome�anjima u regionu pre 20 godina. Krajnji rezultat ovih sitno-bur�oaskih nacionalističkih pokreta pod uticajem kastroizma bio je da poseju demoralisanost među slojem militantnijih radnika, omladine i seljaka.

�ta je sa samom Kubom? Koji je krajnji rezultat novog puta u socijalizam koji su Kastrov re�im i pabloistički revizionisti proklamovali pre 35 godina?

Trideset godina ostrvo je opstajalo zahvaljujući ogromnim subvencijama moskovske birokratije. Kastrove pristalice i procene SAD sla�u se u tome da su ekonomske subvencije Sovjetskog Saveza Kubi iznosile negde između 3 i 5 milijardi dolara godi�nje. Mehanizam ove pomoći sastojao se u kupovini kubanskih poljoprivrednih proizvoda, posebno �ećera, od strane sovjetskog bloka, po cenama vi�im od svetskih (do 12 puta vi�im) i prodaji petroleja ispod svetske cene. Na osnovu ovakvog aran�mana, Kuba je dostigla tačku na kojoj je kupovala �ećer od susedne Dominikanske Republike i preprodavala naftu na svetskom tr�i�tu kako bi do�la do čvste valute.

Zavisnost od sovjetskih subvencija je posledično imala za rezultat učvr�ćivanje kubanske monokulture u �ećeru, istorijske osnove njene zaostalosti i potlačenosti. Ba� kao i pre revolucije 1959, kubanski izvoz, od koga je 83 posto i�lo u SSSR i Istočnu Evropu, sastojao se od �ećera, duvana, nikla, ribe i nekoliko drugih poljoprivrednih artikala. Iz sovjetskog bloka uvo�eni su potro�na roba i ma�inerija, da ne pominjemo veliki deo hrane.

Nikakvo prtljanje niti iznenadne promene u ekonomskoj politici koje diktira nepogre�ivi 'lider maksimus' Fidel Kastro nisu promenile ovo osnovno stanje. U krajnjem, su�tinske reforme koje je kubanski narod izvojevao u oblastima zdravstva, obrazovanja i ishrane odr�avane su u �ivotu zahvaljujući ovim subvencijama. Sada kada se re�im okreće stranim investicijama, tekovine tih reformi sistematski se ukidaju.

Kastro je sklopio faustovsku nagodbu sa sovjetskom birokratijom, po kojoj je igrao ulogu piona u odnosima SAD i SSSR u zamenu za sovjetske subvencije. Neizbe�no, đavo je do�ao po svoje.

Raspad SSSR-a značio je ekonomsku katastrofu za Kubu. Odgovor Kastrovog re�ima bio je pospe�ivanje stranih investicija i dopu�tanje pojave rastućeg dru�tvenog raslojavanja na samoj Kubi.

Ministar spoljnih poslova Roberto Robaina objasnio je nedavno kubansku politiku u intervjuu za dr�avne novine Granma: "Ono �to se de�ava na Kubi je ekonomsko otvaranje sa potpunim garancijama za strane investitore...Ovo otvaranje je strate�ke prirode i svakim danom se produbljuje..."

"Mitsubishi Motors, Castrol, Unilever, Sherrit Gordon, Grupo Sol, Total, Melia Hotels, Domos, ING Bank, Rolex, DHL, Lloyds, Canon, Bayer, sve su to uspe�na imena u svetu biznisa i svi oni su prisutni na Kubi. Neke od ovih firmi poseduju najveći kapital na svetu i nama su poklonili poverenje".

"Lakoća investiranja kapitala, sigurnost i po�tovanje, garancije za repatrijaciju profita, raspolo�ivost kvalitetne radne snage, prilagodljivost, udoban sme�taj, �elja da se ide napred, ozbiljnost u pregovaranju i lojalnost kubanskih partnera, neki su od elemenata koje oni koji su se odlučili na saradnju sa Kubom najvi�e cene".

Iako to ne ka�e u Granmi, nesumnjivo je da se tim investitorima u četiri oka predočava kako mogu da dobiju jednu od najjevtinijih radnih snaga na hemisferi, a da im pri tom policijska dr�ava, istrenirana u staljinizmu, garantuje poslovne uslove bez pretnje �trajkova.

Kastrov re�im ima običaj da tvrdi kako se strane investicije privlače u cilju odbrane "dru�tvenih dostignuća" kubanske revolucije. Istina je međutim da se Kastrov re�im, kao i drugi bur�oaski re�imi �irom sveta nekada�njih kolonija, bavi prodajom jeftine radne snage multinacionalnim kompanijama.

U slučaju Kube, to se čini na ekstremno direktan i centralizovan način. Kubanska radna snaga izdaje se u najam stranim korporacijama u zamenu za čvrstu valutu plaćenu kubanskoj vladi. Vlada anga�uje potrebne radnike i plaća im delićem ove sume, u lokalnoj valuti pezosima. Strane kompanije zadr�avaju potpuno pravo da otpu�taju radnike.

Rast dru�tvene nejednakosti podstaknut je cvetanjem dolarske ekonomije. Najveći izvor deviznih rezervi danas je ke� koga izgnanici, uglavnom iz SAD, �alju svojim rođacima na Kubi. �ta da se ka�e o "revoluciji" koja je ekonomski zavisna od onih koje je do skora nazivala kontrarevolucionarnim "gusanos"-ima, ili crvima?

Ostale količine čvrste valute dotiču kroz rast turističke industrije, koju je Kastrov re�im učinio te�i�tem svog ekonomskog planiranja. Rezultat je ono �to su neki na Kubi opisali kao turistički aparthejd. Novi hoteli, restorani, radnje, koji su nikli, rezervisani su isključivo za strance, dok je običnim Kubancima sve to nedostupno. Prostitucija buja. Ogromna većina stanovni�tva �ivi u uslovima bede.

Kastrov re�im za sve ekonomske nedaće ostrva krivi embargo SAD. Bez sumnje, politika SAD se mo�e okarakterisati kao brutalna i iracionalna primena imperijalističke sile na jednu malu, potlačenu zemlju. Ali ta politika je na delu 35 godina. Za to vreme, Kuba je imala ekonomske odnose sa skoro svim drugim va�nijim zemljama na svetu.

Kubanska kriza je u su�tini rezultat bur�oaskog karaktera same revolucije. Ona nije uspela da re�i nijedan od istorijskih problema kubanskog dru�tva. Ove protivrečnosti su samo bile sakrivene ogromnim subvencijama sovjetske birokratije.

Malo je zemalja videlo takav masovan egzodus izbeglica. U prvim godinama revolucije one su se uglavnom sastojale od bur�oazije i privilegovanih slojeva srednje klase. Ali oni koji su pobegli na splavovima i čamcima 1980-tih i 1990-tih bili su motivisani istim onim razlozima koji su poslali na hiljade begunaca sa Haitija, Meksika i drugih zemalja: �elja da pobegnu od gladi i ugnjetavanja.

Na vrhu svega toga sedi re�im koji gu�i te�nje masa kubanskih radnih ljudi. Kastro vlada putem političke diktature organizovane po vojnim linijama. Su�tinska institucija dr�ave su oru�ane snage koje vode većinu kubanskih privrednih preduzeća.

Kastru je kubanski ustav dodelio ulogu do�ivotnog predsednika. Protiviti mu se dakle je ne samo "kontrarevolucionarno" nego i neustavno. On je i �ef dr�ave i predsednik vlade, kao i prvi sekretar Komunističke partije i vrhovni komandant vojske. Ukratko, sva vlast je koncentrisana u njegovim rukama i on diktira svaku značajniju odluku. Sa Kastrom sada u 70-tim, njegova zamena postaje sve urgentnije pitanje. Njegov brat Raul zauzima sve pozicije broj dva u vladi, vojsci i partiji.

U meri u kojoj je Kuba bila identifikovana sa socijalizmom, a takvo poistovećivanje su promovisali kako imperijalisti tako i sam Kastrov re�im i njegove pristalice iz krugova sitno-bur�oaske levice, kastroizam je uzrokovao diskreditovanje koncepcije socijalističke alternative kapitalizmu, naročito u Latinskoj Americi.

Prva Internacionala pod Marksom usvojila je slogan po kome će "oslobođenje radnika biti zadatak samih radnika". Dakle, u krajnjoj analizi, socijalizam je samoopredeljenje radničke klase. On ne mo�e biti dat radnicima na poklon, niti izvojevan za njih od strane neke druge klasne snage koja bi delovala u njihovu korist. On mo�e jedino da bude proizvod svesne borbe radničke klase, demokratski organizovane kao klasa za sebe, koja se bori da promeni dru�tvo u svoju i korist celog čovečanstva.

Međunarodni Komitet branio je ovo shvatanje protiv svih pomodnih teorija 1960-tih i 1970-tih koje su poricale radničku klasu i tvrdile da su otkrile druge, revolucionarnije snage koje pru�aju zgodnu prečicu u socijalizam. Vi�e od trideset godina kasnije, od svih tih teorija nije ostalo ni�ta. Borba koju je vodio Međunarodni Komitet sna�no je potvrđena istorijom.

Valjalo bi da se podsetimo �ta je Joseph Hansen rekao o nepomirljivoj borbi Međunarodnog Komiteta i njegovom odbijanju da se pokloni pred kastroizmom. Ovakav stav, upozorio je on, značio bi "političko samoubistvo u Latinskoj Americi". �ta se dogodilo u stvarnosti? Pabloistički revizionizam i njegova podr�ka Kastru doprineli su da generacija radikalizovane omladine bude povedena u samoubilačke avanture za koje je najveću cenu platila radnička klasa.

Kakav bi bio ishod da su snage koje su pale pod uticaj pabloizma, umesto da se prilagode kastroizmu, podvrgle politiku sitno-bur�oaskog nacionalizma bespo�tednoj kritici?

Sigurno da je moguće da bi rezultat bio privremena izolacija, makar od pokreta kojim dominira sitna bur�oazija. Ali bi zato u procesu imali priliku da obrazuju najnaprednije delove radnika i omladine. Kroz tu borbu, moglo je da se pripremi rukovodstvo sposobno da mobili�e radničku klasu u revolucionarnoj borbi. Umesto da padne pod dominaciju vojnih diktatura koje su pomogle da se postigne privremena stabilizacija svetskog kapitalizma, Latinska Amerika mogla je da pru�i sna�an podstrek svetskoj socijalističkoj revoluciji.

Centralne pouke koje moramo da izvučemo iz ovog strate�kog iskustva tiču se kritične odgovornosti marksista. Njihov zadatak nije da otkrivaju i prilagođavaju se nekim drugim snagama koje bi spontano izvr�ile socijalističku revoluciju, nego da stvore nezavisne revolucionarne partije radničke klase, sekcije Međunarodnog Komiteta Četvrte Internacionale, koje sebe zasnivaju na čvrstoj teorijskoj osnovi, i koje pred radničku klasu iznose istinu.

Objektivni uslovi u Latinskoj Americi i celom svetu sazrevaju do tačke na kojoj će se borba koju vodi trockistički pokret podudariti sa revolucionarnim pokretom miliona. Pouke koje je ovaj pokret izvukao iz borbe za socijalizam u 20-om, biće odlučujuće za njegovo ostvarenje u 21. veku.